ASPIDA

Aspida!

Aspida!

Gleda me

Jezikom palaca munje

Ne mogu da gledam je

Zgazila sam je

Ne mogu da gledam je

Zgasila sam je

I još jednom

Zgazila sam je

Pu!

PLJAČKA STOLJEĆA - SUPERHIK UKRAO ROBINA HUDA

Slomila sam se narednih dana čitajući sve dnevne novine i portale, osluškujući radio ili mahalske tračeve ne bih li čula šta se to desilo kobne noći, ali ništa. A znam da nisam sanjala. Fino sam vidjela, Superhik je ukrao Robina Huda. Šta će sirotinja sada?

Ako ste mislili da superheroji ne postoje, grdno ste se prevarili. Isto kao i ja. Do prije nekoliko noći...

Bilo je gluho doba noći. Cijeli grad je spavao, a ja sam dimila cigaretu za cigaretom na prozoru i bacala pogled u nebo, čekajući taj vatromet zvijezda padalica. Supermjesec je lijepo obasjavao čitav kraj i sve se jasno vidjelo. 

Uživala sam u tišini noći. Ne znam kako vi, ali ja volim ponekad slušati tišinu, muk usnulog grada...

No, taman kad sam već htjela krenuti na počinak, iznenada se začu klepetanje stopala po asfaltu... Jurnjava, ubrzan dah... Dvije sjenke su se motale komšiji kroz avliju, na ulicu, preko livade, oko parkiranih automobila, pa opet na asfalt...

-          Uhvatit ću te kad-tad! – zapuhano je brundao debeli, ne prestajući da juri vitkog tipa s čudnom kapicom na glavi.

Lagala bih kad bih rekla da se nisam uplašila, ali radoznalost je bila jača. Ko to u ovo gluho doba noći jurca mojom mahalom? Malo sam se povukla iza zastora, ali još sam mogla jasno vidjeti šta se dešava, a zvuk je noću nekako jasniji, oštriji, pa se dobro čulo.

Mršavi je skakutao poput divokoze preko parkiranih automobila i svako malo se okretao, smijući se debelom u lice.

-          Stara barabo! Crknut ćeš vucarajući to debelo dupe!

Ali, debeli nije odustajao, jurio ga je stalno otpuhujući. Čak je nosio i plašt, neke zakrpljene dronjke svezao je užetom oko vrata i to mu je, zaista, više smetalo dok je trčao i stalno se zaplitao, a i noć je bila topla. No, nije pomišljao da ga skine. Kao što, uostalom, ni onaj mršavi nije skidao šiljatu smiješnu kapu sa svoje glave.

Vjerujem da takve imaju još samo u garderobama pozorišta, ali ovo nije bila predstava niti se snimao ikakav film.

-          Lupežu jedan! Stoj! – vikao je debeli.

-          Lupež mi kaže! Uhvati me ako možeš – posprdno mu je dobacivao mršavko, trčeći ukrug oko komšijine šljive.

Privukli su mi se već relativno blizu i sad sam već mogla jasno i da im vidim lica, ali nisam odmah mogla povjerovati očima svojima. Mislila sam da već spavam, da sanjam, da gubim razum, da sam pretjerala s cigaretama, ali... Glavom i bradom, tu, u avliji do moje, na moje budne oči – Superhik je gonio Robina Huda.

Za one koji možda ne znaju, Superhik je, inače, lik iz stripa „Alan Ford“, manje poznat kao Ezekijel Blaf, siromah i pijanica. Krade od sirotinje da odobrovolji bogate. A Robin Hud... Robin je engleska legenda, narodni heroj Notingema, zaštitnik sirotinje i slabih, pljačka bogatune i njima daje.

-          Otkud sad ovdje obojica? Sigurno je zbog ovolikog Mjeseca – mislila sam gledajući ih kako se hvataju ukoštac.

Sad već nije moglo biti povlačenja, nema sna, ova se borba morala vidjeti do kraja.

Robin je s nekog podzida skočio na ćelavog debeljka i oborio ga pa su se počeli valjutati po zemlji. Čulo se tupo šaketanje, stenjanje. Čas je jedan bio gore, čas drugi. Superhikov plašt omotao im se oko tijela pa se nisu mogli razdvojiti, nije bilo predaha.

Već sam pomislila da bih trebala zvati 122, ali kako da kažem da se dva poznata književna lika mlate pod mojim prozorom?

Nastavila sam gledati. Bilo je tu svakakvih poteza – malo boksa, malo karatea, gombanja, valjanja... bez pravila, ulična marisana. Odjednom Superhik izvuče ispod plašta staklenu flašu piva, punu, i zveknu Robina posred čela. Ovaj se stropošta, a debeli ga uhvati za kragnu i poče vuči niz ulicu, nizbrdo.

Nisam više mogla samo stajati, morala sam vidjeti šta će dalje biti pa iskočih iz pidžame u farmerice i patike i krenuh tiho za njima, bojeći se da me ne vide, ne samo njih dvojica, nego cijela mahala. Šta će ljudi reći? Vidi ove, u gluho doba noći se iz kuće iskrada...

Šunjala sam se tako na vrhovima prstiju pedesetak metara iza Superhika. Mogu vam reći da je djelovao snažno. Valjalo je vući malaksalog Robina, jest da je nizbrdo, ali ima do Čaršije petnaestak minuta hoda, pa i pola sata s takvim teretom.

Kad je već stigao do stare Kinoteke, baci nesvjesnog Robina pored kontejnera i izvuče ispod plašta mobitel. Čula sam samo kako govori:

-          Požuri, čekam te.

Zavukla sam se tu u obližnji sokak i sad k'o u stupici čekala i ja. Činilo mi se da će me čuti kako dišem pa sam s vremena na vrijeme zaustavljala dah... A Mjesec, k'o lubenica. Sija li, sija.

Nije prošlo ni pet minuta, s Baščaršije dojuri crna limuzina. Izađoše dva mrka tipa, Robinu svezaše ruke i noge na leđa, preko usta mu staviše krpu pa vreću na glavu i zguraše ga u gepek, a Superhik sjede s njima u auto i odjuriše kraj mene...

Slomila sam se narednih dana čitajući sve dnevne novine i portale, osluškujući radio ili mahalske tračeve ne bih li čula šta se to desilo kobne noći, ali ništa. A znam da nisam sanjala. Fino sam vidjela, Superhik je ukrao Robina Huda. Šta će sirotinja sada?

MAGARE ZA ŠAKU APAURINA

Apaurini su mi najdraže bombone. Meni, recimo, persen isto k'o i peršun dođe. Ma i ne zamiriše. Valerijan kapi bar zamiruhe. Još na kocku šećera... Ih! Leksilium isto nije loš, lijepo se spava, al' apaurin mi je oho-ho... Ja to uzimam svakog dana. 

Vukao je nogu za nogom preko trotoara, polako, bez žurbe, bez hile. Mala montažna zgrada čekala ga je stotinjak metara ispred i nije, zaista, bilo potrebe za hitnjom. On je koračao, a ona je stajala. Dan je tek počeo, a on se za sve pripremio. Najavio je da će doći, zdravstvena je ovjerena, kafa, doručak, terapija...

Vukao je nogu za nogom preko trotoara... razgledao prozore na okolnim zgradama, lišće u parku, smeće oko kontejnera... Usporeno, polako... Evo, samo što stigao nije.

***

Čekaonica je bila poput tramvaja u vrijeme špice, kao i uvijek poslije zimskog vikenda i praznika. U prostoriji punoj bolesnih zadaha naguravali su se jedno preko drugog ko će prije do kartoteke, pružajući otresitim sestricama ruke sa plavim knjižicama. A one su ih već poimenice znale.

-         Halida, sjedi, doktor će te prozvati - govorila je riđa djevojka, prevrćući kartone pacijenata na gomile: naručeni, nenaručeni, za pregled, za recept...

A Halida, nana sa šamijom na glavi, u crnom muškom sakou i šarenoj dugoj suknji, ispružila je otečene noge u najkama i poluglasno otpuhivala.

-         Sine, dragi, nisam ja ovdje došla što mogu vazdan sjediti... Hasta sam.

Pored nje je neki momak gurao glavu među koljena ne bi li stiskom nogu po sljepoočnicima ublažio zubobolju. Podebeli čikica naslonio se na masni zeleni zid i kunjao, a čitava ih je horda hodala ukrug, cupkala, s noge na nogu se premještala.... Jedna je žena kolutala očima,a  jedan je čiča stalno ponavljao: "Jeb'la vas država."

Bilo je kao u pretis-loncu. Osjetio se titraj nervoze pod ručnom. Kao da će svakog časa sve da eksplodira. U žamoru bi se s vremena na vrijeme začulo: "Nema kodova."

-         Jesu l' oni normalni? Ja sam hronični bolesnik, ne mogu bez apaurina! - mrmljala je smračena faca nekog unezvijerenog tipa dok se, koščatih ruku gurnutih duboko u džepove ulojenih farmerica, nervozno vrtio ukrug.

-         Budite malo tiši! Vidite da ne pravimo ni pauzu, malo strpljenja - glasno je sestrica govorila svima dok je užurbano nosila papire od jednog do drugog doktora...

Polako je odškrinuo velika metalna vrata i tromo zakoračio unutra, a onda je nastao tajac.

Svi su zamukli ugledavši ga. Nikada ništa slično vidjeli nisu . I oni najhrabriji bi ustuknuli korak-dva, da mu naprave mjesta, prolaz...

- Ko zna, možda je zarazno...

- Ne gledaj u njega...

- Šuti, glavu dole.

- Bože, sačuvaj...

Nino se davno prestao obazirati na to... pa polako prođe i sjede u ćošak, dovoljno daleko i dovoljno blizu znatiželjnih pogleda.

-         Sine dragi, šta to tebe snađe? - ne izdrža nana u najkama a da ga ne priupita.

Odmahnu joj on rukom.

Odavno je oguglao na znatiželjne, ponekad i uplašene poglede. Ni podsmijeh mu nije više smetao. Ispočetka nije skidao kapu s glave - nekad vunenu, nekad kačket, nekad francuzicu... Jednom je čak htio da nabije fantomku na glavu, ali kako je nije mogao navući preko dvadeset centimetara dugačkih ušiju, digao je ruke od svih pokrivala za glavu i odlučio hrabro izaći pred javnost takav - izobličen, smiješan, nakaradan, ružan.

Sad bi se još samo ponekad zamislio, odlutao...

-         "Kad sam bio mlađan momak jaaaaaaaaaaaaaa, jedna me je djeva voljelaaaaaaaaaaaaa..." A i ja sam volio nju. K'o pas što voljeti zna. Budila me je pomisao na nju, uspavljivala želja za njom. Bio sam njeno kuče, ljubimac za igrarije, nosio sam joj papuče, kupovao čak i uloške... vodio sam je na sva fensi mjesta, na izlete, u kina i na pozorišne predstave... Donosio sam joj skupe parfeme, gigantske bukete, a ona... ona me šutnula u dupe. Sve što sam želio da sačuvam za čarobne trenutke, sve to, pa i više od toga... mrzila me je, povrijedila me je, izigrala me je. Kučka! Eto to me prvi put snađe. Tad su mi uši narasle za dva centa.

U čekaonici se svijet malo otkravio. Vidi, ušima maše, šuti, ne ujeda. 

Onaj momak šupljeg zuba stigao je na red. Iza zatvorenih vrata začuo se njegov bolan krik pa tišina.

-         O, tako sam i ja vrisnuti jednom htio. A i sad bih vrlo rado, al' k'o da imam neki čep-nevadičep. - pričao je Nino sam sa sobom, u sebi, za sebe.

Zavaljena u stolici, Halida je puhkala i s vremena na vrijeme svima, a nikome, govorila:

-         E, moja djeco... Svu noć nisam oka sklopila. Bole stare kosti – pa bi suknju zadigla da svi vide modre vene i opet bi otpuhnula, snažno, glasno, da se zna da nikome nije tako teško.

Sestrica je prozva i ona se zanjiha lijevo – desno.

-         Evo, me, doktore, evo me...

Debeli čikica prenu se iz sna, a žgoljavi nervozus unese mu se nad lice:

-          Imaš ti apaurina?

Debeljko ga tupo pogleda i odgega se u drugu sobu kod ljekara, a on nastavi da kruži po prostoriji i stade pravo ispred Nine.

-          A ti, care Trajane?

Nino ga nije gledao. Žmirio je, ignorisao ga.

-         Apaurini su mi najdraže bombone. Meni, recimo, persen isto k'o i peršun dođe. Ma i ne zamiriše. Valerijan kapi bar zamiruhe. Još na kocku šećera... Ih! Leksilium isto nije loš, lijepo se spava, al' apaurin mi je oho-ho... Ja to uzimam svakog dana. Recimo, kad krenem na razgovor. Kad mi kažu da imam maksimum osvojenih bodova, ali da će posao dobiti onaj što ima tetku, ujaka i strica, meni, recimo, tad bude baš svejedno. Ništa se ne nerviram. I ne sekiram. Samo mi uši opet narastu za dva centa. Svejedno mi je i što ću sad čekati ovdje, a prije sedam dana sam lijepo najavio da ću biti bolestan, bez lijekova... Čini mi se da mi opet rastu...Ali, ni to mi više ne smeta... 

Komešanje se nastavilo. Vrijeme nije prolazilo. Sve kao da je stajalo, samo je nervoza rasla.

-         Dobro, ba, mala, znaš li ti otkad ja ovdje stojim? - nervozno je uzviknuo sestrici onaj ulojenih farmerica, klateći se preko pulta.

Ispod oka ga je pogledala. 

-          Polako, evo, ti si sljedeći na redu - i brzo je njegov karton gurnula na vrh gomile.

-         Nije loše zagalamiti, ha? - cerio se blesavo prema gomili, a Nino u sebi poče da objašnjava:

-         Slabo pali kad si mali. Jednom sam i ja tako. Budala, rekoh, bit će od toga hajra.  Samo ti uši budu još malo veće. Meni za još barem dva centa. I taj vodovod! Zakotrljaju brojčanik pa ispade da imam akvapark u stanu. Žalio se, ne žalio, sve sam platio. 

-         Bit će apaurina, bit će apaurina - zadovoljno je trljao ruke suhonjavi, a sestrica opet viknu:

-         Nema kodova.

-         Jeb'la vas država. - poklopi je onaj čiča.

-         Evo opet osjetim dva nova centa. - češkao se Nino iza uha.

Sestrica zgrabi gomilu kartona i odnese u ordinaciju. Doktor odmah prozva onu mršotinju bez živaca i on odskakuta.

Nije se dugo zadržao, izašao je s receptima, bez kodova, ali ipak malo zadovoljniji nakon tolikog čekanja. Sad smiraj barem može kupiti.

-         Meni je majka vazda govorila: "Nino, sine, magare moje malo..." Sigurno je ona za sve kriva. Pa tako me je odgojila. – gledao ga je Nino dok nemirnim korakom grabi prema apoteci prekoputa.

***

Dan je bio dug, predug za bolesnog čovjeka, ali čekaonica se skoro ispraznila. Kako bi koji pacijent završio kod doktora, izlazio bi preko vrata. Neki bi se pozdravili - pozdravi onoga i ovoga, poselami ako ko uspita... Onaj čiča je opsovao još nekoliko puta.

I Nino pokuca doktoru na vrata.

-         Dobar dan. Šta je s vama? - reče mu stariji čovjek u bijelom mantilu, a Nino mahnu snažno ušima i k'o iz topa izvali:

-          IA, IA, IA...

I doktor mu propisa šaku apaurina. 

ČOVJEK S LIČNOM

To mu je bila propusnica za sva do prije tri mjeseca i dva dana zabranjena mjesta, mogao je s njom po pivo i cigarete, mogao je sjesti za volan i odjuriti krug preko cijelog grada, i preko granice je mogao... No, njemu su u glavi odzvanjale očeve riječi od onoga dana kada ju je, sav radostan, konačno slobodan, svoj, velik, važan i ponoljetan, tek donio kući.

Širom je otvorio oči u sami cik zore. Nije imao običaj ustajati tako rano, ali danas mu uzbuđenje nije dalo mira pa je hitro iskočio iz kreveta i odjurio pod tuš.

Dok je poluhladna voda padala po njemu osjećao se isto kao prije tri mjeseca i dva dana, kada je napunio osamnaest. Čuo je ponosne otkucaje svog srca i smijuljio se, žmireći glave podignute prema mlazu vode.

Na vrata kupaonice iznenada mu nestrpljivo zakuca otac.

-          Omare, Omare! Izlazi već jednom! Šta se lickaš više! Ima nas još koji ovdje živimo!

Brzo se ogrnuo peškirom i napravio dimnu zavjesu od dezodoransa, nabrzinu u ogledalu pogledao mišiće koji su se tek nazirali ispod mokre kože te izletio van.

-          Dobro, stari, šta galamiš. Evo me.

-          Šta li bi tek bilo da si mi kćerka. Haj', požuri.

U stomaku mu je nešto titralo, imao je tremu kao kad bi jurio loptu na školskom igralištu dok je Alica, brucošica, prolazila ulicom. Ispod oka bi gledao hoće li ga uopće primijetiti. A ona bi stalno tuda šetala – u grad, po hljeb, do biblioteke...

Morao se spremati.

Još sinoć mu je majka ispeglala bijelu košulju i plave hlače. Ogledao se, dvoumeći se da li da stavi smeđi kaiš i obuje cipele ili ipak patike. A i friz je morao biti na svom mjestu. Možda se opet sretnu, nikad se ne zna.

-          Ama, dijete drago, prestani se manekenisati i požuri. Bit će gužva.

-          OK, OK. Evo me, samo ličnu da uzmem – odgovorio je ozbiljnim glasom, kako i dolikuje čovjeku s ličnom kartom.

A ta mu je lična tih dana bila sve. Stalno bi je prevrtao po rukama, zagledao svoju sliku, tumačio matični broj i pronalazio joj zamjerke, mada mu je, zapravo, bila bez mana, savršena, diploma nad diplomama.

To mu je bila propusnica za sva do prije tri mjeseca i dva dana zabranjena mjesta, mogao je s njom po pivo i cigarete, mogao je sjesti za volan i odjuriti krug preko cijelog grada, i preko granice je mogao...

No, njemu su u glavi odzvanjale očeve riječi od onoga dana kada ju je, sav radostan, konačno slobodan, svoj, velik, važan i ponoljetan, tek donio kući.

-          Sine, čestitam! Sad možeš i u zatvor – rekao mu je pomalo u šali, pomalo u zbilji,  snažno mu stisnuvši pesnicu i privukavši ga sebi u zagrljaj.

***

Pred mjesnom zajednicom se otegao red, uglavnom penzionera koji su požurili da obave svoju građansku dužnost i jednim iksićem spase zemlju od propasti. Omar je stajao s ocem i upijao sve oko sebe.

-          Da hoće sad Alica... – mislio je.

Svi su nekako bili ozbiljni, poneko bi koju progovorio, ali samo poluglasno, i to o vremenu i prognozi.

Smatrao je da ima nešto veličanstveno u tim tihim trenucima, kada niko nikoga nije želio navesti na pravi ili, nedajbože, pogrešan izbor. To je ta demokratija. I on se sada pita.

Bio je pun sebe.

-          Moja bi mogla biti presudna, posljednja – mislio je, gledajući kako mu prskaju prst specijalnom tintom.

Odmah su ga našli na spisku. Bio je sve bliži kabinama s tamnim zastorima i školskoj klupi na kojoj je stajala kutija sa prorezom. Činilo mu se da svijetli, kao da isijava.

Dobio je zadatak i obuzela ga je neka toplina. Bio je sam. Dlanovi mu se oznojiše, isto kao neki dan kad je ispravljao keca. Matematika. Test. Zaokruži tačan odgovor. A on, maturant, visok skoro dva metra, pojma nema.

Dugo je buljio u ogromnu dvolisnicu ispisanu imenima kandidata...

-          Hm – i dalje je gledao, pokušavajući da se sjeti barem jednog imena.

Vrijeme je brzo prolazilo. Već je osjetio komešanje iza leđa. Ljudi žure, a on.... on samo gleda.

-          Da l' da stavim iks ili oks... plus ili minus... zaokružiti ili prekrižiti...

Počeo je da ih iščitava sve redom.

A otac mu je lijepo govorio:

-          Znaš li, sine, za koga ćeš?

-          Nemoj mi ti govoriti.

-          Ama samo pitam.

On tek sad duma.

U sali se začulo kašljucanje, poneko gunđalo nešto bi promrsilo. Nije više bilo vremena. Sve je iščitao, nigdje ne nađe ono što je tražio.

-          Hoće l' to, Omare? – dobaci mu otac iz sale pa on brže-bolje preko cijelog papira našvrlja: „Alice, volim te“, i izjuri van slažući list na četvrtine.

Kutija nije više svijetlila nego je razjapila crni otvor poput bezdana. Ugura on smotuljak, potvrdu svoje demokratske muškosti, i izjuri na svjež zrak. Obli ga hladan znoj.

-          Nek' je i ovo prošlo – mislio je dok je, cupkajući s noge na nogu, čekao oca da zajedno idu kući.

I dok se okrenuo on se već nađe kraj njega. Spusti mu ruku na rame i krenuše. Ništa mu nije govorio, ali je nekako čudno šutio.

***

Kafa i uštipci uzmirisali su se cijelom kućom. Majka je sve posložila i onda sjede prekoputa svog jedinka.

-          I? Kako bi, sine?

-          Ma... – odmahnuo je rukom, šarajući pogledom po sobi kao da nešto traži.

-          Šta je bilo? – zakolutala je očima prema glavi kuće.

-          A šta kako bi? Razvuk'o k'o hodža teraviju!

-          Ma pusti to, stari.

-          Fino sam te pitao znaš li za koga ćeš, a ti...

-          Ama znam ja nego...

-          Šta nego? – reče mu otac dok je spuštao fildžan vrele kafe.

-          Nije bilo tog što ja hoću.

-          Kako, sine, nije bilo? – govorila mu je majka nudeći mu uštipak.

-          Pa fino. Ja sam htio da budem suzdržan – reče sa zalogajem u ustima.

-          Čuj suzdržan?! – nasmija mu se otac. – Pa ko je danas još suzdržan?

-          Štajaznam.  Pa i oni se na TV-u vazda prebrojavaju za, protiv i suzdržan.

-          De, ti uzmi još – gurnu mu majka uštipak u šaku, a on skoči preko vrata.

-          Gdje ćeš to? – dobaci mu stari.

-          Ma odoh malo s rajom... – i izjuri van.

***

Okupljali su se na kraju ulice ispred jedne garaže. I sad je tu stajala grupica momaka, srednjoškolaca.

-          Ooooooooooo! – povikali su uglas, ugledavši Omara.

Danas je bio glavni među njima, najstariji, jedini od njih s ličnom, jedini od njih koji se danas pita...

-          Pa, đe si, Omer-beže! – svi su se redom rukovali kao da sinoć na ovom istom mjestu nisu dangubili do ponoći.

-          Šta ima? – prozbori Omar kulerski, gledajući kako im se niz ulicu Alica približava.

-          I? Jesi l' glas'o? – upita ga 17-godišnji Adi.

-          A jesam.

-          Pa, kako bi?

Svi su netremice gledali u njega, iščekujući šta će reći i opet je bio sav važan. Alica je bila dovoljno blizu da čuje da je i on sad punoljetan.

-          Ma nema se tu šta pričati. Odeš i obaviš to – glasno je govorio Omar ne bi li ga čula.

Pravio se kako je savladao sve osnove demokratije, a zapravo je samo želio zaboraviti svoju brljotinu i prestati misliti na to ko će sve vidjeti njegovu poruku Alici.

-          Nego, hoćemo l' malo lopte? – bio je najbolji recept da nastavi dalje. Ako brzo da gol, možda ga Alica primijeti, možda čuje njegovo ime, možda ga zapamti...