Slomila sam se narednih dana čitajući sve dnevne novine i portale, osluškujući radio ili mahalske tračeve ne bih li čula šta se to desilo kobne noći, ali ništa. A znam da nisam sanjala. Fino sam vidjela, Superhik je ukrao Robina Huda. Šta će sirotinja sada?
Ako ste mislili da superheroji ne postoje, grdno ste se prevarili. Isto kao i ja. Do prije nekoliko noći...
Bilo je gluho doba noći. Cijeli grad je spavao, a ja sam dimila cigaretu za cigaretom na prozoru i bacala pogled u nebo, čekajući taj vatromet zvijezda padalica. Supermjesec je lijepo obasjavao čitav kraj i sve se jasno vidjelo.
Uživala sam u tišini noći. Ne znam kako vi, ali ja volim ponekad slušati tišinu, muk usnulog grada...
No, taman kad sam već htjela krenuti na počinak, iznenada se začu klepetanje stopala po asfaltu... Jurnjava, ubrzan dah... Dvije sjenke su se motale komšiji kroz avliju, na ulicu, preko livade, oko parkiranih automobila, pa opet na asfalt...
- Uhvatit ću te kad-tad! – zapuhano je brundao debeli, ne prestajući da juri vitkog tipa s čudnom kapicom na glavi.
Lagala bih kad bih rekla da se nisam uplašila, ali radoznalost je bila jača. Ko to u ovo gluho doba noći jurca mojom mahalom? Malo sam se povukla iza zastora, ali još sam mogla jasno vidjeti šta se dešava, a zvuk je noću nekako jasniji, oštriji, pa se dobro čulo.
Mršavi je skakutao poput divokoze preko parkiranih automobila i svako malo se okretao, smijući se debelom u lice.
- Stara barabo! Crknut ćeš vucarajući to debelo dupe!
Ali, debeli nije odustajao, jurio ga je stalno otpuhujući. Čak je nosio i plašt, neke zakrpljene dronjke svezao je užetom oko vrata i to mu je, zaista, više smetalo dok je trčao i stalno se zaplitao, a i noć je bila topla. No, nije pomišljao da ga skine. Kao što, uostalom, ni onaj mršavi nije skidao šiljatu smiješnu kapu sa svoje glave.
Vjerujem da takve imaju još samo u garderobama pozorišta, ali ovo nije bila predstava niti se snimao ikakav film.
- Lupežu jedan! Stoj! – vikao je debeli.
- Lupež mi kaže! Uhvati me ako možeš – posprdno mu je dobacivao mršavko, trčeći ukrug oko komšijine šljive.
Privukli su mi se već relativno blizu i sad sam već mogla jasno i da im vidim lica, ali nisam odmah mogla povjerovati očima svojima. Mislila sam da već spavam, da sanjam, da gubim razum, da sam pretjerala s cigaretama, ali... Glavom i bradom, tu, u avliji do moje, na moje budne oči – Superhik je gonio Robina Huda.
Za one koji možda ne znaju, Superhik je, inače, lik iz stripa „Alan Ford“, manje poznat kao Ezekijel Blaf, siromah i pijanica. Krade od sirotinje da odobrovolji bogate. A Robin Hud... Robin je engleska legenda, narodni heroj Notingema, zaštitnik sirotinje i slabih, pljačka bogatune i njima daje.
- Otkud sad ovdje obojica? Sigurno je zbog ovolikog Mjeseca – mislila sam gledajući ih kako se hvataju ukoštac.
Sad već nije moglo biti povlačenja, nema sna, ova se borba morala vidjeti do kraja.
Robin je s nekog podzida skočio na ćelavog debeljka i oborio ga pa su se počeli valjutati po zemlji. Čulo se tupo šaketanje, stenjanje. Čas je jedan bio gore, čas drugi. Superhikov plašt omotao im se oko tijela pa se nisu mogli razdvojiti, nije bilo predaha.
Već sam pomislila da bih trebala zvati 122, ali kako da kažem da se dva poznata književna lika mlate pod mojim prozorom?
Nastavila sam gledati. Bilo je tu svakakvih poteza – malo boksa, malo karatea, gombanja, valjanja... bez pravila, ulična marisana. Odjednom Superhik izvuče ispod plašta staklenu flašu piva, punu, i zveknu Robina posred čela. Ovaj se stropošta, a debeli ga uhvati za kragnu i poče vuči niz ulicu, nizbrdo.
Nisam više mogla samo stajati, morala sam vidjeti šta će dalje biti pa iskočih iz pidžame u farmerice i patike i krenuh tiho za njima, bojeći se da me ne vide, ne samo njih dvojica, nego cijela mahala. Šta će ljudi reći? Vidi ove, u gluho doba noći se iz kuće iskrada...
Šunjala sam se tako na vrhovima prstiju pedesetak metara iza Superhika. Mogu vam reći da je djelovao snažno. Valjalo je vući malaksalog Robina, jest da je nizbrdo, ali ima do Čaršije petnaestak minuta hoda, pa i pola sata s takvim teretom.
Kad je već stigao do stare Kinoteke, baci nesvjesnog Robina pored kontejnera i izvuče ispod plašta mobitel. Čula sam samo kako govori:
- Požuri, čekam te.
Zavukla sam se tu u obližnji sokak i sad k'o u stupici čekala i ja. Činilo mi se da će me čuti kako dišem pa sam s vremena na vrijeme zaustavljala dah... A Mjesec, k'o lubenica. Sija li, sija.
Nije prošlo ni pet minuta, s Baščaršije dojuri crna limuzina. Izađoše dva mrka tipa, Robinu svezaše ruke i noge na leđa, preko usta mu staviše krpu pa vreću na glavu i zguraše ga u gepek, a Superhik sjede s njima u auto i odjuriše kraj mene...
Slomila sam se narednih dana čitajući sve dnevne novine i portale, osluškujući radio ili mahalske tračeve ne bih li čula šta se to desilo kobne noći, ali ništa. A znam da nisam sanjala. Fino sam vidjela, Superhik je ukrao Robina Huda. Šta će sirotinja sada?
Nema komentara:
Objavi komentar