svojim zelenim
ispila bih tvoje crne
da ne ostane ni kap
suzu nikada da ne puste
popila bih tugu
što viri iz zjena tamnih
crn mrak zgrabila bih
eh, da mi je doći
dotaći tvoju osamu
razbiti je u
porcelansku prašinu
da mi je u oku tvom
urezati ovu misao
bezobraznu
besramnu
od pravilnosti ogoljenu
pa nek' te žuljka
nek' ti smeta
vječno bih da upamtiš sjaj
što nikad više planuti neće
nikada
za sva vremena
Nema komentara:
Objavi komentar