MAGARE ZA ŠAKU APAURINA

Apaurini su mi najdraže bombone. Meni, recimo, persen isto k'o i peršun dođe. Ma i ne zamiriše. Valerijan kapi bar zamiruhe. Još na kocku šećera... Ih! Leksilium isto nije loš, lijepo se spava, al' apaurin mi je oho-ho... Ja to uzimam svakog dana. 

Vukao je nogu za nogom preko trotoara, polako, bez žurbe, bez hile. Mala montažna zgrada čekala ga je stotinjak metara ispred i nije, zaista, bilo potrebe za hitnjom. On je koračao, a ona je stajala. Dan je tek počeo, a on se za sve pripremio. Najavio je da će doći, zdravstvena je ovjerena, kafa, doručak, terapija...

Vukao je nogu za nogom preko trotoara... razgledao prozore na okolnim zgradama, lišće u parku, smeće oko kontejnera... Usporeno, polako... Evo, samo što stigao nije.

***

Čekaonica je bila poput tramvaja u vrijeme špice, kao i uvijek poslije zimskog vikenda i praznika. U prostoriji punoj bolesnih zadaha naguravali su se jedno preko drugog ko će prije do kartoteke, pružajući otresitim sestricama ruke sa plavim knjižicama. A one su ih već poimenice znale.

-         Halida, sjedi, doktor će te prozvati - govorila je riđa djevojka, prevrćući kartone pacijenata na gomile: naručeni, nenaručeni, za pregled, za recept...

A Halida, nana sa šamijom na glavi, u crnom muškom sakou i šarenoj dugoj suknji, ispružila je otečene noge u najkama i poluglasno otpuhivala.

-         Sine, dragi, nisam ja ovdje došla što mogu vazdan sjediti... Hasta sam.

Pored nje je neki momak gurao glavu među koljena ne bi li stiskom nogu po sljepoočnicima ublažio zubobolju. Podebeli čikica naslonio se na masni zeleni zid i kunjao, a čitava ih je horda hodala ukrug, cupkala, s noge na nogu se premještala.... Jedna je žena kolutala očima,a  jedan je čiča stalno ponavljao: "Jeb'la vas država."

Bilo je kao u pretis-loncu. Osjetio se titraj nervoze pod ručnom. Kao da će svakog časa sve da eksplodira. U žamoru bi se s vremena na vrijeme začulo: "Nema kodova."

-         Jesu l' oni normalni? Ja sam hronični bolesnik, ne mogu bez apaurina! - mrmljala je smračena faca nekog unezvijerenog tipa dok se, koščatih ruku gurnutih duboko u džepove ulojenih farmerica, nervozno vrtio ukrug.

-         Budite malo tiši! Vidite da ne pravimo ni pauzu, malo strpljenja - glasno je sestrica govorila svima dok je užurbano nosila papire od jednog do drugog doktora...

Polako je odškrinuo velika metalna vrata i tromo zakoračio unutra, a onda je nastao tajac.

Svi su zamukli ugledavši ga. Nikada ništa slično vidjeli nisu . I oni najhrabriji bi ustuknuli korak-dva, da mu naprave mjesta, prolaz...

- Ko zna, možda je zarazno...

- Ne gledaj u njega...

- Šuti, glavu dole.

- Bože, sačuvaj...

Nino se davno prestao obazirati na to... pa polako prođe i sjede u ćošak, dovoljno daleko i dovoljno blizu znatiželjnih pogleda.

-         Sine dragi, šta to tebe snađe? - ne izdrža nana u najkama a da ga ne priupita.

Odmahnu joj on rukom.

Odavno je oguglao na znatiželjne, ponekad i uplašene poglede. Ni podsmijeh mu nije više smetao. Ispočetka nije skidao kapu s glave - nekad vunenu, nekad kačket, nekad francuzicu... Jednom je čak htio da nabije fantomku na glavu, ali kako je nije mogao navući preko dvadeset centimetara dugačkih ušiju, digao je ruke od svih pokrivala za glavu i odlučio hrabro izaći pred javnost takav - izobličen, smiješan, nakaradan, ružan.

Sad bi se još samo ponekad zamislio, odlutao...

-         "Kad sam bio mlađan momak jaaaaaaaaaaaaaa, jedna me je djeva voljelaaaaaaaaaaaaa..." A i ja sam volio nju. K'o pas što voljeti zna. Budila me je pomisao na nju, uspavljivala želja za njom. Bio sam njeno kuče, ljubimac za igrarije, nosio sam joj papuče, kupovao čak i uloške... vodio sam je na sva fensi mjesta, na izlete, u kina i na pozorišne predstave... Donosio sam joj skupe parfeme, gigantske bukete, a ona... ona me šutnula u dupe. Sve što sam želio da sačuvam za čarobne trenutke, sve to, pa i više od toga... mrzila me je, povrijedila me je, izigrala me je. Kučka! Eto to me prvi put snađe. Tad su mi uši narasle za dva centa.

U čekaonici se svijet malo otkravio. Vidi, ušima maše, šuti, ne ujeda. 

Onaj momak šupljeg zuba stigao je na red. Iza zatvorenih vrata začuo se njegov bolan krik pa tišina.

-         O, tako sam i ja vrisnuti jednom htio. A i sad bih vrlo rado, al' k'o da imam neki čep-nevadičep. - pričao je Nino sam sa sobom, u sebi, za sebe.

Zavaljena u stolici, Halida je puhkala i s vremena na vrijeme svima, a nikome, govorila:

-         E, moja djeco... Svu noć nisam oka sklopila. Bole stare kosti – pa bi suknju zadigla da svi vide modre vene i opet bi otpuhnula, snažno, glasno, da se zna da nikome nije tako teško.

Sestrica je prozva i ona se zanjiha lijevo – desno.

-         Evo, me, doktore, evo me...

Debeli čikica prenu se iz sna, a žgoljavi nervozus unese mu se nad lice:

-          Imaš ti apaurina?

Debeljko ga tupo pogleda i odgega se u drugu sobu kod ljekara, a on nastavi da kruži po prostoriji i stade pravo ispred Nine.

-          A ti, care Trajane?

Nino ga nije gledao. Žmirio je, ignorisao ga.

-         Apaurini su mi najdraže bombone. Meni, recimo, persen isto k'o i peršun dođe. Ma i ne zamiriše. Valerijan kapi bar zamiruhe. Još na kocku šećera... Ih! Leksilium isto nije loš, lijepo se spava, al' apaurin mi je oho-ho... Ja to uzimam svakog dana. Recimo, kad krenem na razgovor. Kad mi kažu da imam maksimum osvojenih bodova, ali da će posao dobiti onaj što ima tetku, ujaka i strica, meni, recimo, tad bude baš svejedno. Ništa se ne nerviram. I ne sekiram. Samo mi uši opet narastu za dva centa. Svejedno mi je i što ću sad čekati ovdje, a prije sedam dana sam lijepo najavio da ću biti bolestan, bez lijekova... Čini mi se da mi opet rastu...Ali, ni to mi više ne smeta... 

Komešanje se nastavilo. Vrijeme nije prolazilo. Sve kao da je stajalo, samo je nervoza rasla.

-         Dobro, ba, mala, znaš li ti otkad ja ovdje stojim? - nervozno je uzviknuo sestrici onaj ulojenih farmerica, klateći se preko pulta.

Ispod oka ga je pogledala. 

-          Polako, evo, ti si sljedeći na redu - i brzo je njegov karton gurnula na vrh gomile.

-         Nije loše zagalamiti, ha? - cerio se blesavo prema gomili, a Nino u sebi poče da objašnjava:

-         Slabo pali kad si mali. Jednom sam i ja tako. Budala, rekoh, bit će od toga hajra.  Samo ti uši budu još malo veće. Meni za još barem dva centa. I taj vodovod! Zakotrljaju brojčanik pa ispade da imam akvapark u stanu. Žalio se, ne žalio, sve sam platio. 

-         Bit će apaurina, bit će apaurina - zadovoljno je trljao ruke suhonjavi, a sestrica opet viknu:

-         Nema kodova.

-         Jeb'la vas država. - poklopi je onaj čiča.

-         Evo opet osjetim dva nova centa. - češkao se Nino iza uha.

Sestrica zgrabi gomilu kartona i odnese u ordinaciju. Doktor odmah prozva onu mršotinju bez živaca i on odskakuta.

Nije se dugo zadržao, izašao je s receptima, bez kodova, ali ipak malo zadovoljniji nakon tolikog čekanja. Sad smiraj barem može kupiti.

-         Meni je majka vazda govorila: "Nino, sine, magare moje malo..." Sigurno je ona za sve kriva. Pa tako me je odgojila. – gledao ga je Nino dok nemirnim korakom grabi prema apoteci prekoputa.

***

Dan je bio dug, predug za bolesnog čovjeka, ali čekaonica se skoro ispraznila. Kako bi koji pacijent završio kod doktora, izlazio bi preko vrata. Neki bi se pozdravili - pozdravi onoga i ovoga, poselami ako ko uspita... Onaj čiča je opsovao još nekoliko puta.

I Nino pokuca doktoru na vrata.

-         Dobar dan. Šta je s vama? - reče mu stariji čovjek u bijelom mantilu, a Nino mahnu snažno ušima i k'o iz topa izvali:

-          IA, IA, IA...

I doktor mu propisa šaku apaurina.